Љубичице за Милицу

Родио сам се у некој земљи на крајичку свијета. Сад би требало да вам кажем и које је име тој земљи, а и како да ме зовете. Међутим, видите, то није могуће казати. У ствари, било би помало блесаво. Зар овдје да се родим?! О, ви нисте блесави као ја и добро знате да сам се ја стрмоглавио са једне звијезде. Дабоме да знате кад сте ви томе узрок. Видите, тамо на небу ми редовно састанчимо како бисмо одлучили шта је за вас најбоље, па тако увидјесмо да вам је понестало чаролије. Знам шта мислите, али чаролија се не може купити нити вам је ја могу донијети. Има чаролије у теби, ма у свима нама! Само смо ми заборавни, па се она тако покупи и правац на љетовање! Како је само уображена та нека ствар што нам се стало смјешка и чека да полудимо. Јуче баш пролазим поред неке школе и одлучим да завирим у тај потпуно другачији свијет дјеце. Можда ми нећете вјеровати, али у том тренутку извјесни Никола из задње клупе другог реда изазвао је праву еколошку катастрофу! И то такву да је било немогуће видјети шта се десило, па бисте стога били принуђени да на увиђај пошаљете срце. Плава, бијела, жута и више пута, црвена и још каквих све није било! Срца од папира, намијењена Милици, расуше се по поду као зрнца пијеска. И да хоћеш, не можеш им знати број, иако он није ни важан кад на сваком срцуленцету видиш исписана почетна слова њихових имена. Питам вас ја, зар се тако понаша на часу?! Јесу ли срца од папира или пластике? И је ли Никола, у томе тренутку, одиста сједио у учионици? Да вас не замарам, видим да врло добро знате одговоре. Зарумењени образи и клецање кољена, је ли то оно кад нам се иде у тоалет? Можда јесте, а можда су то наши сарадници у пробијању леда, и то оног леда испод којег се налази живот. Признајте, заиста би било лудо да нова новцијата играчка чека довијека да заблиста у вашим рукицама. Дакле, нема ту сумње, ако волиш живот – воли и он тебе! А то би било дивно, само да вас сад нисам слагао. Нема љубави па нема, озбиљно вам кажем! А ви ми повјерујте, знам још неке који ходају боси по трњу. Није још крај ако сте то мислили, јер ја сам стара досада. Након неколико дана учитељ изведе Николу пред таблу да уради задатак из математике. Изабрао је њега јер му се на лицу видјело како је закорачио једном ногом у чари сањарења. А за другу ногу не питајте, на њу је од силног сањарења заборавио. Ту је упао у нови проблем јер се умјесто пред таблом с написаним задатком створио на цвјетном пољу и почео пребројавати цвијеће. Умјесто рјешења задатка на табли је написао колико би љубичица требало да набере за Милицу тако да она буде само његова. Право да вам кажем, ја не знам колико становника има Кина, али је она очигледно село наспрам броја који се појавио на табли. Па зар толики број постоји? Учитељеве наочаре већ су се нашле на поду јер је у чуду толико забацио главу да су му обрве отпале. Нико да нешто изусти или се пак насмије, али сви су знали шта је Николи. Самим тим, ипак једна уста нису могла сакрити осмијех. Милица се није надала толикој срећи, а поготово не од задатка из математике. Овог пута Никола није ни осјетио казну, јер му је Миличин осмијех био дражи и од петице у дневнику. Знам, сад се ви чудите што вам баш ово испричах. А ко оно рече да је чаролија на љетовању?!