Šumsko prijateljstvo

У липовој шумској школи „Кошница пчеле Зоје“ учили су миш Боки, зеко Ушко и вјеверица Мица. Они су били нераздвојни и у школи и послије ње. Заједно су радили задаћу, играли се и помагали да се очисти школа. Њихова учитељица, стара сова Зора, уживала је гледајући како се њени ученици воле и како сваким даном бивају све паметнији.

Једног топлог сунчаног јутра, крај потока су се окупили другари. Послије умивања на потоку и разиграног прскања водом, уз пјесму и цику, Боки, Ушко и Мица упутили су се према школи. Кад је свако сјео на свој пањ, у учионицу је ушла учитељица. За њом је ишао још неко. Некако се крио иза ње.

„Драги моји, ово је ваш нови другар. Дошао је издалека и ви треба да му помогнете да се осјећа као код куће. Представљам вам јежа Милана.“

„Здраво, Милане“, рекоше они радосно и притрчаше му да га поздраве.
Умјесто да узврати поздрав, Милан се скупио у клупко и истурио оштре бодље.

„Ау!“

„Јој!“

„Јеси ли шашав?!“

„Болиии!“

Мица, Ушко и Боки били су зачуђени понашањем овог дјечака. Током наставе су се дошаптавали и повремено љутито гледали у Милана. Кад год би га погледали, Милан се скупљао у клупко и показивао бодље. Послије часова, ова стара дружина поново је отишла на поток. Боки је одједном узвикнуо: „Хеј, овај Милан је баш чудан, зар не?“

„Да, да, баш сам то хтјела да кажем. Прави је чудак“, каже Мица.

„Ма прави се важан, дошао је из велике шуме у ову нашу малу и мисли да је неко“, љутито ће Ушко. „Кад год му приђемо, испружи нам бодље. Ми нећемо да се свађамо с њим, али нећемо више ни да се дружимо.“

„Тако је!“, повикаше ово двоје.

Ушко, Мица и Боки одлучили су да се праве да Милан није ту. Било им је жао што се не дружи и не игра с њима, али пошто им показује бодље, морали су некако да га казне. „Дрзак је и безобразан! Макар да нам каже зашто нас не воли. Тако се не понашају васпитани дјечаци“, примијетила је Мица и одмах се пожалила Бокију и Ушку.

И учитељица је примијетила да се нешто чудно дешава. На одмору су, по старом обичају, Ушко, Мица и Боки трчали око школе и играли се између двије ватре. Милан је склупчан сједио на свом пању. Учитељица се досјетила: „Даћу им заједнички задатак, тако ће морати сви да се укључе и мислим да ће се спријатељити. Пријатељство је важно и то морају да схвате.“

Послије одмора им се обратила: „Драга дјецо, сутра је Шумски дан пријатељства. Желим да заједно организујете приредбу којом ћете ми показати шта за вас представља пријатељство.“

Дјеца су се обрадовала јер немају другу задаћу, осим припремања приредбе. Приредба је празник који се дешава у њиховој школи једном годишње, а овај пут имају част да је они организују. Није ли то сјајно?!

Договор је био да се нађу послије школе да детаљно направе план. Милан им је пришао да их пита како он може да помогне. Они су се правили да га не виде и не чују и одскакутали су до потока. Умјесто да одмах говоре о припремама за приредбу, опет су причали о Милану. „Фолирант, прилази нам кад гледа учитељица, а иначе хоће да нас убоде“, цикнула је Мица.

„Ја мислим да се он нас плаши“, закључи Боки.

„Он се нас плаши?! Зашто да нас се плаши? Он је нас хтио да повриједи, а не ми њега“, намршти се Ушко.

„Можда није баш тако. Можда ми ипак нисмо у праву. Шта ако се стиди? Нас је више и познајемо се. Он не зна да се ми волимо играти са свима“, опет ће Боки.

„Не лупај. Прилазили смо му. Неће ни да нас погледа“, не да се Ушко.

„Имам идеју!“, узвикну Мица.

Док није пао мрак, другари су осмишљавали програм за приредбу.

„Учитељица ће се одушевити! Лаку ноооћ, видјећемо се сутра!“, зијевнуо је Боки.

„Здравооо, видјећемо се“, радосно узврати Мица.

„До сутра“, поскочи Ушко.

Освануо је дан приредбе! Ушко, Боки и Мица су у школу понијели пуне кесе шумског воћа, сока и љешника. Први су дошли у школу и почели да преуређују учионицу. Мица је репом очистила прашину, а Ушко и Боки спојили су столове и поређали храну. Милан је ушао у учионицу не поздравивши се са осталима и сјео у ћошак.

Тада је дошла учитељица: „Како само учионица радосно изгледа! Одлично сте то припремили, свака вам част!“

„Учитељице, то није све. Ушко, Боки и ја смо припремили још нешто“, похвали се Мица.

„Хајде да видимо“, рече учитељица.

Милан је збуњено сједио у ћошку и посматрао шта се око њега дешава.

Мица је обула плесне ципелице, Ушко је засвирао гитару, а Боки је пјевао пјесмицу коју су јуче заједно написали:

Другарство се чува, другарство се пази!
Када је тужан, друга друг помази.
Дивна су сва другарства дуга,
Дивно је и кад добијеш новог друга.
Наша дружина ће имати сада новог члана,
Радујемо се и пјевамо због нашег јежа Милана.

Тада је Мица поклонила Милану лијепу књигу о шумским биљкама и у име свих пожељела му добродошлицу. Милан је био весео јер је добио нове другаре. Ушко, Боки и Мица поносно су цијелој шуми показивали Милана, новог члана дружине. Учитељица је била задовољна и поносна јер је видјела да су сви схватили важност пријатељства.