Drugačiji

Osvanuo je sunčan dan. „Danas počinje škola!“ – pomislio je Marko. „Jedva čekam da upoznam nove prijatelje“ – veselo je uzviknuo. Sa stola je uzeo nove knjige i pribor i stavio ih je u torbu. Danima je tražio one najljepše sveske i olovke, kako bi se svi divili samo njemu i kako bi bio spreman za sve što ga očekuje u novoj školi. Bio je jako uzbuđen zbog svega toga. Baka je ušla u sobu da vidi da li je njen unuk spreman za školu. Nježno ga je pomilovala po glavi i rekla mu: „Čedo moje milo, nemoj se brinuti, sve će biti u redu. Zna baka da si ti pametan i dobar dječak. Tebe ja volim najviše na cijelom svijetu! Samo zapamti da treba da budeš kulturan i da poštuješ sve drugare i ljude uopšte, jer svi smo mi isti bez obzira na sve naše razlike.“ Marko je zagrlio baku, poljubio je i veseo krenuo u školu. Samouvjereno je ušao u razred i počeo da se upoznaje sa novim drugarima. Odmah je pronašao nove prijatelje, zbog čega je bio veoma srećan. Učiteljica ih je sve pozdravila i poželjela im mnogo sreće i uspjeha u učenju. Kada je Marko stigao kući, pričao je baki kako je pronašao nove prijatelje i kako su se svi lijepo družili i igrali.

Nakon sedam dana učiteljica je rekla da ima jedno iznenađenje za sve. U razred je ušao dječak kože boje čokolade sa zlatnom kosom, koja je sijala baš kao Sunce. Na sebi je imao neku neobičnu odjeću. „Ovo je vaš novi drug Jan!“ – rekla je učiteljica, dok su svi učenici začuđeno posmatrali novog dječaka. Čas je počeo i učiteljica je odmah krenula predavati novu lekciju. Nakon što se prvi čas završio i kada je učiteljica izašla iz učionice, svi su počeli gledati u novog dječaka, ali niko se nije htio družiti sa njim. Naprotiv, svi su ga ismijavali, rugali mu se, a samo zbog toga jer je bio drugačiji od njih. Tako je to trajalo danima.

Osvanula je nedjelja. Bio je lijep i sunčan dan. Marko je pomagao baki da naprave kolačiće sa čokoladom, koje je on prosto obožavao. Dok je čekao da se kolačići ohlade, sjeo je na ljuljašku i slušao je veseli cvrkut ptica. Pomislio je: „Kako bi lijepo bilo da sam ptica!“

I iznenada dogodila se magija – Marko se pretvorio u prelijepu crnu pticu sa zlatnim krilima. „Sada ću konačno saznati kakav život imaju ptice“ – pomislio je Marko i poletio je pravo prema jatu lasta. Laste se nisu htjele družiti sa njim jer nije pripadao njihovom jatu. Zatim je na obližnjem stablu ugledao predivnog plavog goluba. Pomislio je: „On će sigurno biti moj prijatelj“ i poletio je pravo prema njemu.
Marko se razočarao kada ga ni golub nije prihvatio da mu bude prijatelj samo zbog njegovog izgleda, ali ipak nije htio odustati od potrage za prijateljima. Tražio je uporno nekoga kome njegov izgled neće biti nikakav problem. U svojoj potrazi za novim prijateljima sreo je mnogo različitih ptica, ali niko se nije htio družiti s njim samo zbog njegovog neobičnog izgleda. Marko je bio usamljen i tužan. Stajao je sam na grani i počeo je plakati. Naišla je lisica i ugledala ga kako plače.
„Sada će me lisica pojesti, ali to više nije ni važno kada niko neće da bude moj prijatelj!“ – pomislio je Marko. Ali lisica je samo krenula dalje. „Zašto ne želiš da me pojedeš?“ – upitao je lisicu, koja je krenula dalje u šumu. „Drugačiji si od ostalih ptica“ – rekla je lisica. „Ali zar ne bi trebalo da bude naša prednost što smo različiti od drugih? Zar ti zbog toga nisam zanimljiviji? Zar razlike nisu te koje nas spajaju i koje nas podstiču da saznamo više o drugim pticama, životinjama ali i ljudima? Zar mi ne želimo čuti one koji su drugačiji od nas samih?“ – upitao je Marko. Lisica nije znala šta da mu odgovori i otišla je u šumu, ali shvatila je da ipak govori istinu. Taj razgovor su čule i druge ptice, koje se nisu do sada htjele družiti s Markom samo zbog toga jer je bio drugačiji. Svim tim pticama je bilo žao što su se tako ponašale prema njemu. Izvinile su mu se zbog toga, a zatim su se svi lijepo družili...

Marka je probudila baka jer je već nekoliko sati spavao na ljuljaški i već je bilo vrijeme za večeru. Tada je shvatio koliko je pogriješio u vezi s novim dječakom u razredu. Već narednog dana, htio se izviniti dječaku i zamoliti ga za oproštaj, ali nije znao kako to da uradi. Dugo je razmišljao, tako da nije ni gledao koliko je sati. Kada je pogledao na sat, već je kasnio u školu. Užurbano je utrčao u razred, ali učiteljica je već bila stigla. „Šta se dogodilo, Marko? Zašto si zakasnio jutros?“ – upitala je učiteljica. „Izvinite, učiteljice, ali dugo sam razmišljao o nečemu sve dok nisam shvatio da već kasnim u školu!“ – rekao je Marko. „Da li postoji neki problem? Možemo li ti pomoći?“ – upitala ga je učiteljica. „Razmišljao sam o tome kako smo se svi mi loše ponašali prema Janu, našem novom drugu, samo zbog toga što je drugačiji od nas. Shvatio sam da smo mnogo pogriješili. Nismo ni u snu smjeli biti takvi! Jako mi je žao! Nismo sigurno ni shvatali koliko takvo naše ponašanje njega povređuje i boli. Mislili smo da smo bolji od njega, samo jer je on drugačiji od nas, a nismo ni bili svjesni koliko smo se loše ponašali prema njemu. Nismo se htjeli družiti s njim jer je bio drugačiji od nas, ali zar razlike nisu te koje nas spajaju i koje nas podstiču da saznamo više o drugima? Zar nije prednost biti drugačiji od ostalih? Zar zbog tih razlika ljudi nisu još zanimljiviji? Zar mi ne želimo čuti one koji su drugačiji od nas samih? Zaista mi je jako žao što smo se ponašali na ovakav način! Jan, jako nam je žao, oprosti, molimo te!“ – rekao je Marko.

Svima su oči bile prepune suza. Bilo im je žao što su se tako ponašali. „Djeco, žao mi je što ste se tako ponašali prema svom drugu, ali naučili ste najvažniju lekciju u životu. Znajte da smo svi mi isti bez obzira na sve naše razlike i da je ono što sve nas spaja upravo LJUBAV. Bez ljubavi svijet ne bi bio isti! Sigurna sam da će vas Jan razumjeti!“ – rekla je učiteljica. Svi su pogledali prema dječakovom mjestu, ali on nije bio tu. „Gdje je Jan?“ – svi uglas upitaše učiteljicu. „Nije danas došao u školu, bolestan je“ – rekla je učiteljica.

Svi učenici su se osjećali loše, jer su bili sigurni da upravo zbog njih Jan nije došao u školu. Kada se nastava završila, svi su tužni krenuli prema svojim kućama. Marko je razmišljao kako da dođe do Jana da mu se izvini, tako da nije ni primijetio auto koji je išao prema njemu. Iznenada ga je neko povukao na drugu stranu, a auto je samo nastavio dalje. Kada je Marko pogledao u osobu koja mu je upravo spasila život, vidio je da je to upravo njegov drug Jan. Snažno ga je zagrlio, izvinio mu se najmanje 100 puta i zahvalio mu što mu je spasio život uprkos svemu. Jan je prihvatio izvinjenje i rekao je da sve njih, bez obzira na to kako su se prema njemu loše ponašali, voli i razumije... i da bi samo htio da ima prijatelje. Marko ga je u znak pomirenja pozvao svojoj kući na čokoladne kolačiće. Jan je to prihvatio sa oduševljenjem i srećno su krenuli prema Markovoj kući. Kada su stigli, Marko je pozvao sve drugare iz razreda da dođu kod njega. Svi su se izvinili Janu, a onda su se lijepo družili i igrali.

Marko je rekao baki da je tek sada shvatio njene riječi koje mu je rekla prvog dana škole. Baka se samo nasmijala, zagrlila je Marka i poljubila ga. „Volim te puno, bako!“ – rekao je Marko i snažno je zagrlio baku.